Gojaznost je bolest koja se leči: Orlistat danas

Danas je gojaznost jasno definisana kao bolest koja se odlikuje uvećanjem masne mase tela u meri koja dovodi do narušavanja zdravlja i razvoja brojnih komplikacija. Poslednjih godina, naročito u industrijski visoko razvijenim zemljama gojaznost pokazuje tendenciju stalnog porasta.  Prevalencija gojaznosti u Evropi kreće se od 10 – 25% kod muškaraca i 10 – 30% kod žena. Više od polovine draslog stanovništva Srbije (54%) ima problem sa prekomernom uhranjenosti, pri čemu je 36,7 % odraslih predgojazno, dok je 17,3% gojazno.

Poremećaj funkcije uvećanog masnog tkiva odgovoran je za pojavu brojnih komplikacija u gojaznosti,  kao što su povišen krvni pritisak, tip 2 šećerne bolesti, povećan nivo masnoća u krvi, masna jetra, pojava kamena u žučnoj kesi, neki oblici malignih bolesti, poremećaji seksualne funkcije, smetnje plodnosti i brojne druge.

Gubitak telesne mase već za 5-10% značajno smanjuje rizik od pojave tipa 2 šećerne bolesti, hipertenzije, lipidskih i lipoproteinskih poremećaja, dijabetes, kardiovaskularnih bolesti, osteoartritis, sleep apneu, reproduktivnu funkciju i drugo.

Cilj lečenja gojaznosti jeste smanjenje prekomerne telesne mase, ali ne samo to: važno je i održavanje postignutnog efekta lečenja gojaznosti, uz istovremeno sprečavanje ponovnog dobitka u telesnoj masi. Istovremeno, očekuju se i povoljni efekti na već postojeće faktore rizika i prateće bolesti. No, krajnji efekat lečenja svakako treba da bude poboljšanje kvaliteta života bolesnika.
Primena lekova u terapiji gojaznosti je savremen pristup u lečenju i ona zauzima značajno mesto uz dijetsku ishranu, povećanu fizičku aktivnost i uopšte promenu stila života. Smanjenje telesne mase nije vidljivo odmah, a menjanje dosadašnjih navika svima teško pada.

 

Danas se u lečenju gojaznosti mogu primeniti samo lekovi posebno registrovani za lečenje gojaznosti. Idealan lek za terapiju gojaznosti trebalo bi da ima zajedničko delovanje sa primenjivanom hipoenergetskom ishranom i povećanom fizičkom aktivnošću, potentno smanjivanje telesne mase na račun masne mase tela, dugotrajni efekat bez razvitka rezistencije na njegovo delovanje, uz što manje nuspojava, kao i pozitivan uticaj na prateće komorbiditete.

Orlistat je predstavnik iz grupe lekova za lečenje gojaznosti sa perifernim delovanjem, tj. svoje dejstvo ostvaruje na nivou organa za varenje vezujući se za  pankreasnu lipazu čime sprečava razgradnju masti do jednostavnijih oblika i na taj način smanjuje njihovu  resorpciju za 30%. Primenom Orlistata, dakle, smanjuje se količina masti unesena hranom, a time i kalorijski unos. Primenjuje se tri puta dnevno (kapsula od 120 mg) uz tri glavna obroka (doručak, ručak, večera).

 

Kapsulu je neophodno popiti uz obrok ili najkasnije 1 sat posle obroka. Njegova terapijska efikasnost i bezbednost tokom primene dokazana je u brojnim višegodišnjim kliničkim studijama sa preko 30.000 gojaznih osoba. Orlistat je lek, koji se može  primenjivati u lečenju gojaznosti kod gojaznih adolescenata, već od 12. godine života.

Dakle, poštujući indikacije za primenu farmakoterapije, uz dijetsku ishranu, fizičku aktivnost i promenu stila života  uz uvođenje Orlistata ostvaruju se povoljni efekti ne samo na
redukciju prekomerne telesne mase, već i na postojeće komorbiditete. S obzirom da gojaznost »ne boli« svedoci smo da mnoge gojazne osobe lako posežu za različitim dijetama, »preparatima za mršavljenje«, kao i primeni brojnih sprava i naprava  za vežbanje, a sve u cilju što bržeg mršavljenja.
U preporukama za primenu ovih proizvoda navode se rezultati  koji su sa aspekta medicinskog objašnjenja nerealni i nemoguće ih je ostvariti, kao da su pisani za rubriku „verovali ili ne“. Ne treba zanemariti da se brz gubitak u telesnoj masi može se ostvariti na račun  telesne vode, a ne masne mase ili pak, na račun pražnjenja sadržaja debelog creva. Nije mali broj primera štetnih efekata koji su zabeleženi tokom njihove primene.

Danas su dijetski režimi u kojima se periodično primenjuju niskokalorične ili pojedine grupe namirnica napušteni,  jer nisu davali željene rezultate ili su pak imali štetne efekte. Istovremeno, nakon prekida njihove primene vrlo brzo su se izgubljeni kilogrami vraćali, a nije retko da su te osobe i dodavale još po koji kilogram. Dijetska ishrana, dakle  mora biti stručno planirana i kontrolisana da bi imala dugotrajne efekte i kako bi se na zdrav način dostigla željena telesna masa. Osnovu ovakve ishrane čini manji energetski unos od energije koja se potroši, tako da istovremeno uvođenje fizičke aktivnosti doprinosi uspešnosti lečenja.  U periodu dijetske ishrane neophodno je voditi računa o vrstama i kvalitetu namirnica, kao i o potrebnom sadržaju minerala i vitamina.

 

Prof. dr Edita Stokić, Klinika za endokrinologiju, dijabetes i
bolesti metabolizma, Klinički centar Vojvodine, Novi Sad